Zimovanje na Divčibarama

Često se pitam da li je moguće napraviti knjigu – herbarijum, gde bi čovek presovao neke dane

i neka lica, poput lepih jesenjih listova opalih sa drveta. To pitanje sebi često postavljam od dana kada sam se vratila sa zimovanja na Divčibarama. I dok razmišljam o toj knjizi, već odustajem od nje, jer imam napisanu u glavi, i često listam njene stranice taj pretrpani magacin zvukova, mirisa, osećanja, boja, reči i rečenica, poznatih i nepoznatih lica.

Taj dan kada smo krenuli bio je naizgled običan, dan kao i svaki drugi. Sve je izgledalo prosećno – odmaralište, pejzaž planine, sobe gde smo smestili svoje stvari. Nismo ni sanjali da će nam to prosečno odmaralište ostati u jako lepom sećanju, da će pejzaž Divčibara kroz nekoliko dana postati slika sa najlepše razglednice, a da še zidovi soba čuvati mnoge naše tajne. Shvatili smo da ako smo ispunjeni iznutra i stvarnost nam se čini mnogo lepša. A to se desilo jer su sklopljena mnoga nova prijateljstva, obnovljena stara i svakodnevnica nam nije bila ispunjena ljutnjom, već druženjem sa dragim ljudima. To već zvuči kao kliše, ali je zaista tako. Počeli smo da cenimo male stvari koji drugi ljudi čine za nas. Mislim da mi nikada nije bilo draže kada mi neko pokloni „ Medeno srce “, nego kada je to učinila Maja sa porukom:

„ PUNO TE VOLI TVOJ TAJNI PRIJATELJ “. Neki su zimovanje proglasili najlepšim zbog plesa sa simpatijom, neki zbog čokoladica na jastuku, a neki zbog poruka na ogledalu (svima je bilo zabranjeno da obrišu ogledalo, jer bi to značilo da se ne ceni dovoljno gest tajnog prijatelja). Zadatak „Tajni prijatelj “ je proglašen za najbolji, bar od strane Bajinobaštana. Novi dano donosili su nove izazove. Bili smo podeljeni po vodovima i imali smo jedanaest zadataka. Zadaci poput pronalaženja traženog objekta, osoba koja se zovu Dragan, hodanja bar 1 km unatragdoneli su neočekivanu dinamičnost, nova poznanstva, znanja i mnogo smeha. Naučili smo dosta činjenica o Divčibarama, a pritom se dobro zabavili. Himna voda    „Smehotres“ postala je himna čitavog odreda „ Bajina Bašta „.

Sledećeg dana smo ponovo rešavali zadatke, podeljeni u vodove. Prva igra sa stolicama mnogima je zadala muke. Vod „ Keops “ iz B.Bašte je bio diskvalifikovan, a „ Smehotres “ toliko spor da je Bakir rekao da še da dođe sutradan za vreme ručka. Drugi zadatak su bila jaja koja smo trebali da prenesemo u kašici sa jednog kraja igrališta na drugo. Tu smo bili prilično uspešni. Treći zadatak su bili čvorovi. Četvrti zadatak, je po našem mišljenju bio najteži. Trebalo je da do pola napunjenom flašom, koja nam je visila između nogu, pomeramo lopticu napravljenu od hartije, do cilja. Ne zvuči komplikovano, ali jeste. Peti zadatak je bio „Germanikus “.

Kako su dani prolazili, ređali su se sve veši izazovi. Veći izazovi uslovili su još veće pobede.

Približavao se zadnji dan – rastanak. Posle burne noći ( jer se po nepisanom pravilu poslednja noć ne spava ) čekale su nas stvari koje još uvek nisu bile spakovane u torbu. Pakovanje uvek ostavljamo za „ pet do dvanest “ jer želimo da izbegnemo činjenicu da se rastanak približava. Ali ta činjenica je tu da nas podseti da sve što je lepo kratko traje (ili da se prebrzo završi). Rastanak kao rastanak. Razmenili smo brojeve telefona, adrese, lepe reči, svi  su jedni druge podsetili na nezaboravne događaje koji su obeležili ovo zimovanje. Neki su poslednji put bacili pogled sa prozora svoje sobe i odatle posmatrali drage ljude. Polako su odlazili. Prvo izviđači odreda „ Javor “, zatim odred „ Boško Buha “ iz Prijepolja i „ Zlatar “ iz Nove Varoši i na kraju izviđači odreda „ Bajina Bašta “. Sve ovo nam je delovalo tako nestvarno. Nesigurno smo se vratili u svoj grad u našu stvarnost. Sa njom smo trebali da se suočimo. Na sreću, bili  smo naoružani istrajnošću, dobrim raspoloženjem i snagom. Sve to stekli smo družeći se zajedno na Divčibarama.

Kažu da je čovek onoliko bogat, koliko ima prijatelja. Želimo da Vam se zahvalimo za stečeno bogatstvo i da Vas podsetimo ( Beograd, Prijepolje, Nova Varoš ) da Vas puno volimo i da nam nedostajete.

                                                                                                                        Andrijana Đokić - O.I. „ Bajina Bašta “