OHRID – 05 - 15. avgust 2007

Tmurno i kišovito veče…Svi nasmejani i uzbuđeni stojimo ispred odreda i spremamo se za polazak,ne dozvoljavamo da nam vreme pokvari raspoloženje. Konačno,krećemo… Put je bio dug i većim delom jako dosadan. Neki su spavali, dok su drugi bar to pokušavali ,ali zahvaljujući Pameli i Mici uglavnom smo bili budni. .Nakon 14 sati vožnje stižemo u Ohrid .I tu nas je dočekao tmuran dan, sa puno teških i tamnih oblaka. Kroz glavu mi je prolazilo hiljadu pitanja. Bojala sam se da se tako vreme ne nastavi, i da sve ne propadne. Međutim, već sutradan nebo se razvedrilo. Već tog dana bili smo spremni da se kupamo u velikom i prelepom Ohridkom jezeru, koje je posebno ujutru, pod velom jutarnje magle veoma ličilo na more. I tako su nam uglavnom prolazili dani u kupanju i zezanju na plaži. Veče smo provodili u centru Ohrida, gde smo se šetali duž obale jezera.U toku narednih dana posetili smo i mnoge kulturno-istorijske znamenitosti, kao što je crkva Svete Sofije, tvrđava, manastir Sveti  Naum… Sve je prolazilo u smehu, pesmi i zabavi. A kakvo bi to bilo letovanje da nije bilo i onih pravih letnjih ljubavi. Neke su se završile baš tu, u Ohridu, i postale kao neka ohridska tajna… Dok neke jos traju…

Tako su dani izmicali, a da toga nismo ni bili svesni. Sve do samog kraja, do poslednjeg dana kojeg smo proveli tu. Svi smo bili tužni… Bilo nam je žao što se sve završilo i što moramo da odemo sa ovog prelepog mesta… Pola sata pred polazak seli smo   na obalu i uz gitaru, posmatrajući zalazak sunca, pevali pesme koje su nas posećale na ovaj kamp. Bilo je predivno, sve dok Pedja nije rekao da krećemo. I ponovo ulazimo u kombi, al sad nam na licu ne bilsta osmeh, već samo tuga što odlazimo. Krenuli smo… Ponovo onaj dug i smoran put…

I dok sad sedim i pišem ovo, u meni se poput bisera ređaju uspomene na jedno divno provedeno leto u Ohridu…

                                                    Ivana Nikolić